Nacionalni park Stubovi – dom „šumskog čoveka“

od Živeti sa prirodom 932 views0

Nacionalni park Stubovi blizu Krasnojarska (4.000 km od Moskve) svake godine poseti 200.000 turista. Jedan deo Stubova posećuju turisti, a drugi je potpuna divljina. Ceo park čuvaju šumari koji žive na šumarskim gazdinstvima. Za njih je nacionalni park radno mesto, a za „šumskog čoveka“ Genadija Kvitveviča on je postao rođena kuća usred tajge. Genadij ovde živi već 40 godina.

Genadij je 1975. godine došao da radi u rezervatu. Kao mladić je živeo u gradu i radio u fabrici gde je režim rada bio strog, u skladu sa socijalističkim planom i takmičenjima u vidu „petoletki koje treba ispuniti za četiri godine“. „Sve je to pritiskalo čoveka, pogotovo mislećeg čoveka“, priča Genadij. Zbog toga je on odlučio da potpuno izmeni svoj život. Šume nadomak grada mu nisu bile nepoznate. On je tamo odlazio sa prijateljima koji su se bavili planinarenjem bez zaštitnih užadi i dobro je poznavao ovdašnju tajgu. Zato je izabrao posao šumara.

„Od detinjstva sam bio vezan za zemlju. Živeo sam u privatnom sektoru i bilo mi je zanimljivo da sve radim svojim rukama“, priča on. „U kući je bila tišina, a napolju je padao sitan sneg“. Tokom sedamdesetih šumar je po zakonu dobijao kuću na korišćenje sa pomoćnim objektima u kojima je mogao držati kravu i svinje. Imao je na raspolaganju i placeve pod travom koju je mogao da kosi, a takođe i sve što mu je bilo potrebno da pripremi drva za zimu. Imao je i odvojeno parno kupatilo, napravljeno od drveta. Svaki šumar je dobijao konja ili motocikl da bi mogao obilaziti teritoriju. Kad neko dođe da radi u rezervat brzo bi postalo jasno hoće li tu izdržati ili ne. Ako u proleće nije ništa posadio i nije nacepao drva, nego je samo grickao semenke i lovio ribu, to je značilo da neće opstati. Šumar mora umeti sve da radi. Mora umeti sa životinjama, sa vozilima i mehanizmima.

Genadij radi u Stubovima preko 40 godina. On je glavni za fotoklopke. To su skrivene kamere za praćenje životinja koje je nacionalni park nabavio pre 4 godine. U jednom trenutku on vadi iz ormana debelu fasciklu sa kolor fotografijama životinja. To je njegova najdraža i najomiljenija kolekcija. U arhivu nacionalnog parka se čuva već preko 100.000 Genadijevih snimaka. Serija fotografija pod nazivom „kupalište“ posvećena je mestu gde dolaze sve životinje iz tajge: mrki medvedi, lisice, losovi, srne, prugaste veverice i veliki tetrebovi.

„Prošle godine je na kupanje došla medvedica sa mečićima. Ona je ušla u vodu, a mečići nisu jer su se bojali. Ove godine je na isto mesto došla druga medvedica, takođe sa mečićima, ali oni su odmah uskočili da se kupaju zajedno sa majkom. Šta mislite, zbog čega je to tako?“– pita nas Genadij dok mi razgledamo fotografije.

Fotograf i ja ponudismo neke odgovore, ali nijedan nije bio ubedljiv. Tada šumar odgovori sam: „Prva medvedica je okotila svoje mečiće na nekom od vrhova i zbog toga su oni tokom prve svoje godine tamo živeli. A druga je donela mečiće na svet ovde u šumi gde su celog leta prelazili preko reke Kaltat, tako da je voda za njih prirodna stihija“.

Šetnja snežnom stazom

Izađosmo da se malo prošetamo kroz šumu i da vidimo okolne litice.

„Da li vam psi pomažu u čuvanju kuće?“, pitam Genadija, dok slušam kako napolju laju psi i obuvam valjenke (u šumi su smetovi visoki 50-60 santimetara).

„Kako kad. Jednom je noću pas mnogo lajao, ali ne kao obično“, priča šumar dok i sam obuva svoje masivne čizme. „Izašao sam na trem da vidim ko to stoji u mraku. Učinilo mi se da je njufaundlend, ali vidim da nije, nego nešto veće. Onda pomislih da je to verovatno poni iz susednog kampa ponija. Ali vidim da nema kopita. I u tom trenutku… Znate, kažu da se dešava da u jednoj sekundi ceo život prođe čoveku ispred očiju. To se i meni dogodilo kad sam shvatio da ispred mene stoji medved. Zapljeskao sam dlanovima i on je otišao. Ujutru sam video da je medved izgazio svu baštu i otišao preko reke. Tako da pas mnogo ne pomaže…“

Izađosmo napolje. Sneg je najpre padao lagano, a zatim sve jače. Poče vejavica. Udaljeno drveće se već nije videlo dobro. Vratili smo se uskom snežnom stazom koju je šumar sam napravio. Genadij je hodao brzo, samouvereno, ne plašeći se „snežnog mora“ u kome se nađosmo. Mi smo sitnim koracima žurili za njim sve se plašeći da ne upadnemo u smet.

„Genadije, a koju kuću doživljavate kao svoj dom?“

„Teško mi je da to kažem“, odgovori on posle dužeg ćutanja. „Sve češće imam u vidu dve kuće. Prva je bakina, gde su živeli roditelji. To je bila velika kuća u selu. Tamo smo imali rusku peć i baka je u njoj pekla hleb, a mi deca smo spavali na toj peći. Ta kuća je svima bila draga. Zato sam ja protiv života u velikim gradovima. Oni ne spajaju ljude. Sad sam ovde u gazdinstvu nacionalnog parka, ali ova moja kuća je privremeno pristanište. Više me vuče šuma. Kad hodam kroz šumu osećam da sam u svom elementu. Za mene dom nije ono što ima krov“.

Vraćamo se u udobnu kuću gde je tiho i mirno kao i u šumi. Genadij nam priprema čaj, iznosi na sto slatkiše, tanjir sa kobasicom i isečenom zemičkom. Pitam ga zašto je odlučio da živi ovde?

„Intuicija mi je govorila šta treba da činim. I dok to ne učinim nisam mogao da se smirim. Imao sam nekoliko ideja o tome gde bih voleo da živim. Ako vam intuicija nešto govori nemojte bežati od sebe, nego obratite pažnju na to“.

RUSKA REČ

 

Odgovori

Your email address will not be published.

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>