NENAD JEZDIĆ: Vratimo se selu i rađajmo decu!

od Živeti sa prirodom 38,098 views0

Nisu više muškarci ko što su bili. Žena mora da oseti sigurnost u muškarcu da bi se upustila u to iskušenje i taj podvig koji se zove brak i porodica, kaže popularni glumac

U poslednje vreme glumca Nenada Jezdića publika više pamti po reklami za pivo i činjenici da je iz grada otišao na selo, gde proizvodi svoju rakiju. Kao da su pomalo pale u zaborav njegove brojne filmske i pozorišne uloge, ali i činjenica da je 2005. godine dobio nagradu Zoran Radmilović za najbolje glumačko ostvarenje. Tome je, čini se, i sam doprineo jer sve manje želi da priča o glumi, u šta ćete se uveriti i tokom ovog intervjua. S druge strane, teško je u ovom trenutku naći zanimljivijeg sagovornika, jer on ima originalna rešenja za mnoge probleme koji nas muče u ova turbulentna vremena, ali i sagovornika koji ume oštro da uzvrati, te od intervjuisanog, očas posla, postane onaj koji intervjuiše.

Jesi li ti sad stanovnik sela ili grada?

Ja sam ti sad i tamo i ovamo. Nisam ja to tako surovo i strogo definisao. Neko je rekao: “Jezdić pobegao na selo.” Nigde, bre, ja ne bežim. Ja samo idem tamo gde mi je lepo. Idem tamo gde mi srce hoće.

Kad dođeš sa sela u grad, osetiš li neku vrstu pritiska?

Čovek ne može da živi bez pritiska. Ne može da živi a da ništa ne radi. Znaš? Što kažu: s neba samo kiša pada. To sam u selu naučio, znaš? U životu moraš da radiš i stvaraš. Zaista sam to iskreno osetio. Iz nekog viška energije i istinske želje osetio sam da moram da radim još više nego što radim u pozorištu. A radio sam žestoko u tom pozorištu. Nekad i po četiri-pet premijera godišnje. Kad sam iskusio taj pozorišni život, kad sam celu tu stvar propustio kroz sebe i razumeo, ili ne razumeo, užasno me je uvredila činjenica da javnost nas glumce doživljava kao onog cvrčka iz basne. Mi smo kao neki bedževi, kako bih ti rekao, koji su u modi, pa onda više nisu. Retki su među nama oni koji celog života, svojim radom i predanošću, svedoče o čoveku – toj najvećoj misteriji i najprisutnijoj tajni na planeti – njegovom sklopu, emocijama i celom biću. Zato sam odlučio da surovost glumačke sudbine artikulišem na svoj način.

I kakvu si promenu doživeo tom odlukom?

E, vidiš, sad dolaziš do te ključne reci – promena. Promena nije nešto što se može sprovesti magičnim rečima ili programima. Jedina istinska promena koja može da se sprovede je ona u koju se upustiš sam. Ona u koju se sam usudiš da kreneš. Ja sam se usudio da se zarobim sa dvadeset hektara zemlje. Ja sam se usudio da robijam tom selu i tom projektu. Ja sam se usudio da proizvodim voće, da se bavim primarnom proizvodnjom, preradom, i da izađem na tržište sa svojim proizvodima – bilo da je u pitanju pivo ili rakija.

Kažu da je danas postalo moderno među glumcima da se sele na selo. Jesi li i ti pomalo deo te nove mode?

Vidi, ljudi su uvek pravili vikendice! Vikendica je nešto čime nas je udostojio socijalizam. E, sad, naišao je neki period, pa su ljudi rasprodali te vikendice ili su se same srušile ili su se neke izbeglice uselile u njih ili su zapuštene… Ali to nije moja priča. Pored toga što, hajde da kažemo, pokušavam da na selu prepoznam neki svoj ekonomski interes, volim da budem tamo. Ja, bre, ne mogu više ovu buku da podnesem (intervju rađen na Ušću tokom Bir festa, prim. aut.). Ja od ovog silnog sveta ne vidim ni nebo, ni mesec, ni zvezde. Znaš kako je gore u selu kod mene, u Zabrdici? Sad sam dva suncobrana dobio od “lav” piva, pa sam ih nabio uz kukuruze i napravio plato od kamena uz samo kukuruzište. Znaš ti koji je to osećaj?! Kakva je to bašta, kakvo zadovoljstvo, kakva inspiracija! Ne vidim ništa ružno u tome što ljudi hoće da se inspirišu prirodom i selom. Mi i jesmo narod koji je poreklom sa sela. Useravam se u gaće kad u nekom društvu neko kaže: “Moji su stari Beograđani.” Prema popisu stanovništva, i to ne tako davnom, stanovnici Beograda su bili Turci, Cincari i Jevreji. (Smeh) I po jedna ili dve srpske porodice. Znaš? To je priča o “staroj beogradskoj porodici”. Svi koji smo sad ovde došli smo iz ruralnih krajeva i ne možemo da potisnemo taj zapis iz sebe. Ja, očigledno, nisam mogao da ga potisnem, iako nisam odrastao na tom selu. Ja sam Tešnjarac, jebote, iz Valjeva! Rođen na Tešnjaru, ono, stara čaršija, i tu je, kako bih ti rek’o, grad, varoš, nije to bilo urbano mesto, ali na to selo nikad ranije nisam želeo da odem. Samo mi se u jednom trenutku, jedne zime, otvorio novi svet, kada je navejalo tu noć i kad je puklo nebo ujutru, i kad je sunce ugrejalo, a bilo minus 11, pala je odluka.

Kako tvoja porodica, supruga i četvoro dece, reaguje na život na selu?

Pa, vidi, ja se nadam da će i njima to selo biti inspiracija kao i meni. Doduše, moja deca su sad, hajde da kažemo – tinejdžeri, dobro neki su još deca, neke su se i zadevojčile, pa im je još daleko sve to, mada vole selo kao mesto gde mogu da se izduvaju i oplemene prirodom. A što se tiče mog biznisa, moje rakije, mog pogona, da ne kažem fabrike, to je nešto što zavisi samo od mene i što će biti završeno, samo da mi da Bog zdravlja.

Kako je tvoja supruga reagovala kad si joj izložio ideju o odlasku na selo?

Šta ti je, moja supruga vodi moju firmu, čoveče! Ona plaća, radi sa našim saradnicima, proverava šta se radi, kako se radi, kakav se popust kome daje i da li je neko zaslužio taj popust…

Znači, imaš ozbiljnu unutrašnju kontrolu?

– Jeste! Moja supruga, tu i tamo, ponekad pozove dužnika, i tako. Mi smo mala porodična firma.

Misliš li da ćeš moći da Jezdić rakiju proširiš na još neka tržišta?

– Ne mislim nego znam!

Pomaže li ti u tome i tvoje poznato ime?

Moram ti reći da se ne bavim imenom u tom smislu. U nekom trenutku sam pomislio da će mi ići lakše jer sam glumac i javna ličnost, međutim, ispostavilo se potpuno suprotno. Znaš, u našem narodu vlada velika skepsa. Ljudi ne prihvataju činjenicu da se neko rodi i da zna da radi dva posla. Oni misle da se uvek neko krije iza toga. Ali ovo sa mojom rakijom je iskonska, elementarna, rudimentarna potreba da dobijem nešto od svoje zemlje, a da prethodno dam nešto toj zemlji. Moja rakija je moja potreba da uradim nešto najbolje za svoj narod iz tog sela. Da uradim najbolje i za svoju porodicu, time što ću nešto stabilno moći da im pružim. To nije neki izmišljeni proizvod, neki viski, koji je bio star ne znam koliko i koji je napravljen od bureta koje su valovi ne znam kog mora jonizirali i zapljuskivali, pa su ga sušili u šumi da bi ga načele ne znam koje gljive… Dosta više sa pričama! Valjda smo postali neki iole normalan narod i da nas više ne zajebavaju. Da nam ne prodaju više muda za bubrege. Kakav viski! Viski je destilat jednog primitivnog biljnog oblika. A rakija je destilat od biljno najplemenitijeg oblika. I šta je sad bolje, hajde reci ti meni?! Rakija! Ali da bude prava!

Koliko si ponosan na uspešne ljude koji su, kao i ti, krenuli iz Valjeva?

Ponosan sam, iako ga ne poznajem, na Miloša Teodosića. Ponosan sam na ogromnu dušu i razumevanje prema čoveku koje ima doktor Boško Đukanović. Ponosan sam i na Željka Joksimovića kad ima lepu pesmu i kad se lepo vlada, kad je iskren i kad je otvoren.

Šta karakteriše muškarce iz Valjeva?

Ah, to se nekima neće dopasti. Jedan moj drugar mi je to malo objasnio, rekavši mi: “Kad neko iz provincije dođe u Beograd, on oseća neko strahopoštovanje. A vas Valjevce Beograd suštinski ne zanima, vas interesuje vaše Valjevo”. (Smeh) Ne mislim da je baš tako… Valjevcima možda nisam dovoljno Valjevac, pošto sam sa osamnaest godina otišao odatle. Ovima ovde sam dođoš… Ja sam zapravo Valjevac na privremenom radu u Beogradu s boravištem u Zemunu.

Da se vratimo malo na pozorište i film. Na koju svoju ulogu si najponosniji?

– Ni na jednu, brate.

Glumio si oficira u istorijskoj seriji “Ravna gora”, pa u vezi s tim, misliš li da smo najbolje Srbe izgubili u Prvom svetskom ratu i da su svi kasniji samo blede kopije onih iskonskih?

– Mislim da to tvrde ovi kritizeri koji žele da nas potpuno unize, u situaciji kad smo zaista na kolenima…

Zašto smo na kolenima?

Zato što smo mi to sebi dozvolili. Mislim da je to, verovao ili ne, posledica duhovnog pada. Civilizacijski gledano – duhovnog posrnuća. Toga je uvek bilo, ali, znaš, mi i svoju istoriju nakaradno tumačimo. Recimo, mislim da su četnici bili istinski antifašisti, a ti sad živiš u vremenu u kojem ti kao lošu proturaju priču kako je u tom ratu bio svako sa svakim. Zar u ovom poslednjem ratu nije bio svako sa svakim? Šta se desilo kad su Hrvati porušili most u Mostaru? Bošnjaci nisu imali tešku artiljeriju da uzvrate Hrvatima, pa su otišli na srpsku stranu, kupili municiju, a Srbi su ih još i častili, zato što ih je most sve vezivao. To ti je apsurd rata, slika i prilika razdvajanja i razlika na Balkanu. Kad su nacisti okupirali zemlju, znamo ko ih je dočekao gore, znamo ko ih je dočekao i malo dole, ali znamo i ko je sa njima ušao u rat i konflikt. Mi moramo da se prvo vratimo natalitetu. A analogija vraćanja natalitetu je povratak zemlji. Ovu zemlju neće za petnaest-dvadeset godina imati ko da obrađuje. Sela umiru! Mi se kao narod ne rađamo. To kad kažem “mi”, ne mislim samo na Srbe, niti želim da srbujem, nego na ljude koji će biti inspirisani pravim životom u pravom okruženju. A oduvek je seljak branio zemlju, ali i branio grad i grejao grad. Uvek je ratovao za svoju zemlju. Čovek mora da pođe od sebe, da sam od sebe širi ljubav. Samo svojim primerom davati primer. Samo svojim primerom baviti se natalitetom ove zemlje. Koliko dece imaš?

Jedno, na putu.

– Jedno? Koliko imaš godina?

Jednu više od tebe.

Gde si, brate, dosad?! Pa napiši to u intervjuu da sam te pitao za decu i godine! Jebote, razumeš (smeh); borba, brate, neka bude što biti ne može (smeh)!

Informer

Odgovori

Your email address will not be published.

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>