ŽIVA LEGENDA BOBIJE: Krov Azbukovice je pobedio opaku bolest

od Živeti sa prirodom 4,628 views0

Čiča Pera Šumar, kaže da mu je ova planina spasla život. Nerviranje i vožnju automobilom zamenio je dugim šetnjama, postom, čistom vodom…

OPAKU bolest pobedio sam preselivši se iz grada na planinu Bobiju. Tu, s kućnog praga, vidim Avalu, a s njenog vrha mi pogled dopire do Durmitora. Ovde su vode još bistre i zdrave, a električne sijalice ne zasenjuju zvezde.

 Ovako priča vitalni šezdestogodišnji Čiča Pero Šumar, živa legenda planine Bobije, koju nazivaju krovom Azbukovice, brdsko-planinskog područja u zapadnoj Srbiji, između Drine i valjevskih planina Povlena, Jablanika i Medvednika.

Čiča Pero Šumar, kako ga zovu stanovnici bobijskih sela, u stvari je šumarski inženjer Milojko Mićić, koji je doslovno doveo ovu prelepu planinu na turističku mapu Srbije. Naime, pre 26 godina on je ostavio dotadašnji varoški život i direktorsku fotelju da bi više vremena provodio u prirodi. Pošto mu je 1998. godine dijagnostikovan kancer na bubregu i zakazana hitna operacija, on se potpuno preselio u šumsku kuću pod najvišim bobijskim vrhom Tornička Bobija, na 1.272 metra nadmorske visine.

– Pre nego što su mi otkrili bolest, mnogo sam jeo i pio, mnogo se nervirao. Umesto da hodam, vozio sam se i postao veoma gojazan. Dakle, živeo sam onako kako kod nas većina ljudi živi. Kad mi je konzilijum od petoro vrhunskih lekara saopštio da moraju hitno da mi vade bubreg da se bolest ne bi širila dalje, rešio sam da se borim i promenim život. Došao sam na Bobiju, a planina me je zakrilila i dala mi ono što je čoveku zaista potrebno: mir, mnogo kretanja, zdrav vazduh i vodu – kaže Čiča Pero.

Staze koje je on prokrčio i prelepi vidikovci koje je uredio postavljajući klupe i stolove tokom neobičnog samolečenja danas privlače veliki broj planinara. Oni na putu do Torničke Bobije obavezno svraćaju u šumsku kuću gde Čiča Pero živi sa suprugom. Oni goste dočekuje domaćinski, kafom i domaćom rakijom, a posetioci koji prvi put dolaze obično se iznenade kad čuju da oni ne jedu izvrsnu bobijsku jagnjetinu, kajmak i sir koji mogu da se kupe u ovdašnjim seoskim domaćinstvima.

– Ja sam nekad jeo i pio preko svake mere, i to me je umalo ubilo. Izlečio sam se višednevnim potpunim gladovanjem tokom koga sam pio samo zdravu vodu sa izvora Dobra voda. Tako sam izbacio toksine, a zatim sam prešao na presnu, termički neobrađenu hranu biljnog porekla, kojoj kuvanje nije ubilo enzime. Nije to nikakvo egzotično bilje, već ono što raste i kod nas: sremuš, vlašac, šargarepa, celer, kupus, proklijala pšenica… Ne mogu da dam recept kako da se ovo lečenje izvede u gradu. Ko god želi, nek dođe na Bobiju, objasniću mu kako sam se izlečio na ovoj čudotvornoj planini, daleko od mentalnog i fizičkog zagađenja – kaže Mićić.

Planinari od njegovog doma nastavljaju da hodaju stazom od petnaestak kilometara koju je utabao Čika Pera. On redovno pešači više od 20 kilometara kroz prozračne, zdrave šume i preko planinskih grebena Stojkovac, Luševac, Avšenička stena, Opaljenik, Dražin vidikovac, Oštra stena i drugih vidikovaca s kojih se pružaju pogledi koji leče dušu. Masiv Bobije ukrašavaju i dramatične klisure reka Ljuboviđe, Trešnjice i Tribuće.

– Bobija je divna planina, a obilje planinskih vrhova, reka i kanjona omogućuje kreiranje raznovrsnih i atraktivnih pešačkih tura. Vrhovi nisu naročito visoki, tako da se ture dužine od 15 do 25 kilometara mogu realizovati s relativno malom visinskom razlikom, do 1.000 metara – kaže planinarski vodič Milan Vojnović.

Izvor

Odgovori

Your email address will not be published.

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>