Jelena ima fakultetsku diplomu, a zarađuje tako što GAJI KOZE
od January 29, 2017 4:48 pm 55,706 views0
Stavili su svu ušteđevinu na gomilu, proučili principe uzgoja koza i uspelo je. Iza njih su odavno ostala zlurada pitanja – zar ste vi završili fakultete da biste čuvali koze i – da li si ti zbog „ovog“ bila đak generacije?
Radili su na po dva posla, viđali se samo noću, ne stižući ljudski ni da porazgovaraju. Onda im je pukao film, odlučili su da se iz Novog Sada povuku na selo i otpočnu neki biznis – zajedno. Jelena Marić i Aleksandar Stepanić su farmu koza, a potom i mlekaru, nazvali „Karpe diem“ (Iskoristi dan).
„Ovde je sve počelo“, kaže 28-godišnja Jelena, „izvorno“ – pejzažna arhitektkinja, nudeći ekipi NIN-a da sedne za astal u dvorištu ušorene kuće u Srbobranu. Tada su ona i njen životni i poslovni partner Aleksandar imali samo ideju – po mišljenju okoline, previše ludu i rizičnu u odnosu na sigurno državno uhlebljenje. Danas, dve godine posle, ovde je čitava mlečna industrija, bazirana na stadu koza, samo minijaturna. Skockana u 100 kvadrata nekad stambenog objekta Jeleninih roditelja. Da bi sve bilo po standardu (HACCP), ugradili su čak 23 vrata, podelili prostor na proizvodne pogone i prateće odaje. Čovek se jedva provlači između duplikatora i tople komore, s mukom zaobilazi homogenizator i presu da bi došao do hladnjače, ali supružnicima i zaposlenima, njih desetoro, to nimalo ne smeta.
„Često nas pitaju zašto koze, a to je bilo gotovo slučajno“, smeje se Jelena. Pomagali su prijatelju da napiše projekat iz domena kozarstva. On je odustao, ali oni nisu. Stavili su svu ušteđevinu na gomilu, udružili se sa par ortaka i krenuli da proučavaju principe uzgoja koza, uloživši u to strast za promenom.
„Komunizam je ostavio veliku rupu u ovoj sferi“, objašnjava Jelena. Koze su smatrane štetočinama (što nije daleko od istine, dobacuje Aleksandar), jer brste sve pred sobom, te je njihovo gajenje bilo zabranjeno. Tek savremeni aspekti obasjali su činjenicu da su nezamenljive u krčenju zaparloženih poljoprivrednih parcela.
Uz to je ojačao trend zdravog življenja, što je kozu dovelo u centar pažnje kao pravu malu alhemijsku mašineriju za preradu svakojakog rastinja u lek za sve boljke. Ranije je služila da prehrani (sirotinju), a sada da izleči (bogatije). Popisu dobrih osobina koze, Jelena dodaje i neke mistične: da je preko rogova povezana sa kosmosom.
Zafali za kafu…
Zbog decenija „prohibicije“, o uzgoju ove sitne stoke stručnjaci nisu znali gotovo ništa, pa je Jelena išla od babe do babe po selima, i u sveščicu zapisivala praktičnu nauku. Ali, kad su nabavili stado, ovo im nije bilo od naročite koristi. Trebalo je više truda od očekivanog, uz slabije prinose od projektovanih. Elan je samo ponekad padao, srećom naizmenično, njoj ponedeljkom, Aleksandru četvrtkom, parafraziraju u šali, zahvalni na međusobnoj podršci. A kad je bivalo najteže, fokusirali su sve snage i išli napred. Zato je majušna kancelarija puna plaketa i pohvala, tu je i priznanje „Najbolje iz Srbije“.
Danas 80 ženki koristi smeštaj adaptiranog plastenika, dobro izolovanog debelim slojem staklene vune, na imanju prijatelja, na drugom kraju Srbobrana. U obližnjoj štali mekeće šezdesetak mladunaca, dok jarčevi sneno leže u senci ambara. Od kad su joj „koze ušle pod kožu“, Jelena ne jede meso. A i zašto bi, pored tolikog obilja sira – mladog, starog, dimljenog, sa začinima… „Dnevno proizvedemo 600 litara mleka, a ipak se često dešava da nam zafali za kafu“, i to je Jeleni zabavno.
Stado samo za mužu
Njihovo stado služi isključivo za mužu, a grla „umiru“ od starosti. „Često poklanjamo koze onima za koje smo sigurni da ih neće zaklati i pojesti“, kaže Jelena. Za razliku od ostalih, oni obolele „pitomce“ leče.
Podrazumeva se da nije sve išlo kao po loju, i da su isprva bili u gubicima, ali se onda, jedno po jedno, sve složilo. Dobar deo radnog dana Jelena provodi sastančeći ili pišući projekte, što se čini sličnim administraciji koju je napustila. Međutim, ona i u tome uživa, zna da je to za dobrobit koza i prosperitet posla. Zašto se ljudi odlučuju na korak sličan njenom, pitamo Jelenu. “Traže izlaz iz klasičnog burnouta“, objašnjava stanje savremenog Srbina. Žude za kontaktom sa prirodom, u potrazi za sobom. „Treba slušati intuiciju, najbolje stvari nemaju veze sa logikom“, njen je recept za „iskorišćavanje života“. Za čim sledi savet da „treba biti gluv za komentare‚ to neće ići, nije trenutak, u državi je katastrofa“, kojima su njih obasipali. Ne treba sedeti i čekati da prilika dođe i zakuca na vaša vrata, poručuju uglas Jelena i Aleksandar.
Prva grla iz Kovilja
Prvih pedesetak grla kupili su od manastira Kovilj. „Došli smo tamo elegantno obučeni, kao na svaki poslovni sastanak, pa nam je manastirski veterinar posle priznao da je mislio da smo hteli da vidimo kako koze izgledaju. Bio je silno iznenađen kad smo kupili stado na đuture“, seća se Jelena.