Jelena ima fakultetsku diplomu, a zarađuje tako što GAJI KOZE

Danas 80 ženki koristi smeštaj adaptiranog plastenika, dobro izolovanog debelim slojem staklene vune, na imanju prijatelja, na drugom kraju Srbobrana. U obližnjoj štali mekeće šezdesetak mladunaca, dok jarčevi sneno leže u senci ambara. Od kad su joj „koze ušle pod kožu“, Jelena ne jede meso. A i zašto bi, pored tolikog obilja sira – mladog, starog, dimljenog, sa začinima… „Dnevno proizvedemo 600 litara mleka, a ipak se često dešava da nam zafali za kafu“, i to je Jeleni zabavno.

Stado samo za mužu

Njihovo stado služi isključivo za mužu, a grla „umiru“ od starosti. „Često poklanjamo koze onima za koje smo sigurni da ih neće zaklati i pojesti“, kaže Jelena. Za razliku od ostalih, oni obolele „pitomce“ leče.

Podrazumeva se da nije sve išlo kao po loju, i da su isprva bili u gubicima, ali se onda, jedno po jedno, sve složilo. Dobar deo radnog dana Jelena provodi sastančeći ili pišući projekte, što se čini sličnim administraciji koju je napustila. Međutim, ona i u tome uživa, zna da je to za dobrobit koza i prosperitet posla. Zašto se ljudi odlučuju na korak sličan njenom, pitamo Jelenu. “Traže izlaz iz klasičnog burnouta“, objašnjava stanje savremenog Srbina. Žude za kontaktom sa prirodom, u potrazi za sobom. „Treba slušati intuiciju, najbolje stvari nemaju veze sa logikom“, njen je recept za „iskorišćavanje života“. Za čim sledi savet da „treba biti gluv za komentare‚ to neće ići, nije trenutak, u državi je katastrofa“, kojima su njih obasipali. Ne treba sedeti i čekati da prilika dođe i zakuca na vaša vrata, poručuju uglas Jelena i Aleksandar.

Prva grla iz Kovilja

Prvih pedesetak grla kupili su od manastira Kovilj. „Došli smo tamo elegantno obučeni, kao na svaki poslovni sastanak, pa nam je manastirski veterinar posle priznao da je mislio da smo hteli da vidimo kako koze izgledaju. Bio je silno iznenađen kad smo kupili stado na đuture“, seća se Jelena.