I na selu može lepo da se živi i solidno zarađuje

Ja sam Miodrag Knežević – Mile, rođen sam 1982. godine u Užicu. Živim u selu Bioska, zaseok Pear, sa još četiri člana porodice: suprugom Jovanom, malim sinom Petrom, ocem Radisavom i majkom Mikom.

Po struci sam mesar. Kad sam završio školu i odslužio vojsku, počeo sam da radim kao mesar u Užicu, da bih preživeo i pomagao porodici. Posao mesara je veoma težak i zahtevan, a nimalo plaćen – ako smem reći, radio sam za 20.000 dinara. To nije bilo dovoljno za život, a to je bio jedini izvor prihoda za život u tom trenutku. Pošto sam posle 5-6 godina rada u mesartsvu uvideo da moje vreme uzaludno prolazi i da jedva sastavljam kraj sa krajem, odlučio sam da se vratim u svoje rodno selo Pear i počnem da se bavim poljoprivredom, tj. stočarstvom, što me od malih nogu privlači.

Za početak sam posadio 2.000 sadnica malina, što sam kasnije proširio sa još 2.200, pa sada imam ukupno 4.200 sadnica malina. Uz to sam počeo da tovim telad. Prve godine, uz dve krave koje su već bile na imanju, došla su i dva teleta, druge godine njih pet, treće godine devet teladi. Puno mučenja i teškoće bez puta, bez vode, mehanizacije, ali sam imao jaku volju, želju za radom. Pored toga sam počeo da se bavim građevinarstvom, kako bi sve ovo napredovalo, kako bih mogao da izdržavam porodicu i da podgojim telad. Pošto je cena bikova padala, morao sam da menjam delatnost. Godine 2002. sam imao veliku štetu, morao sam krave dati na klanje i, nažalost, ostao sam sa jednim teletom u štali. Nimalo nisam oklevao, kupio sam još dva matična ženska teleta, i od njih je sve počelo. Podgojio sam njih tri u krave i počeo da se bavim mlekarstvom. Mleko predajem mlekari Spasojević iz Bajine Bašte, cena mleka je 40 dinara u S klasi i plus 7 dinara premije od države.

Vremenom su počele da mi se dešavaju lepe stvari: 2014. godine sam se oženio, već 2015. godine porodica se širi i na svet dolazi sin Petar, a i farma se širi. Međutim, 19. juna 2016. godine pretrpeli smo štetu od grada koji je sravnio sve do zemlje. Šteta na gazdinstvu je bila ogromna.

Kažu da posle kiše dođe sunce, a tako je i bilo. Nakon nekog vremena, pojavila se ideja o gajenju koza, koja je za mene u prvi mah bila nedostižna, ali uz pomoć dobrih i humanih ljudi iz Fondacije „Ana i Vlade Divac” postala je stvarna i uspešna. Drago mi je da su u meni prepoznali volju, spodobnost i želju za radom. Za mene ova pomoć znači puno i nadam se da ću uskoro udvostručiti i opravdati poverenje dobrih ljudi iz Fondacije. Smatram da su koze veoma korisne životinje, njihovo mleko je lekovito i na njemu se može lepo zaraditi. Zagarantovana cena mleka je 100 dinara po litru, u proseku jare do dva po kozi, a premija za kozarstvo od države je 7.000 dinara – i sasvim je dovoljno da se nešto i zaradi. Fondacija “Ana i Vlade Divac” mi je donirala 191.340 dinara, a ja sam 48.000 dinara dodao za 8 visoko sjarnih matičenih jaraca.

Pošto imam velike površine pašnjaka za koze, planiram da u budućnosti podignem stado na 100 muznih koza. Trenutno stanje na imanju je: 8 koza, 11 muznih krava, 8 junica, 2 ženska teleta, 2 konja, 3 ovce. Planiramo štalu za 20 muznih krava, a postojeću da oslobodimo za konje, kako bismo sebi omogućili brži i lakši rad sa njima. Trenutno vreme koje supruga i ja provodimo u štali je 3 sata ujutru, 2 sata popodne i 3 sata uveče. Obrađujemo 11 hektara svog imanja, a 20 hektara uzimamo u zakup.

Piše: Miodrag Knežević (34), poljoprivrednik iz Bioske, sela sa obronaka Zlatibora i Tare (Blog o socijalnom uključivanju)

http://socijalnoukljucivanje.gov.rs/