KRČEDINSKA ADA: POSLEDNJA OAZA NA DUNAVU?

Jedna od najlepših stvari u vezi sa putovanjima koja mi se dešava poslednjih godina je ta što se iznova zaljubljujem u svoju zemlju. Međutim, iznova se i razočaram u to što ne vodimo računa o našoj prelepoj prirodi i ne vrednujemo ono što imamo. Ta dva osećanja uvek idu ruku pod ruku. Tako je bilo i ovoga puta. Krajem avgusta dobila sam poziv od Turističke organizacije Inđije da odem na promotivnu turu na Krčedinsku adu. Nisam ranije čula za to mesto, ali sam verovala da je vredno posete. Obradovala sam se što ću moći da posetim još jedan kutak Srbije. Ti jednodnevni izleti uvek oboje nekoliko dana, jer nije potrebno da odemo daleko niti da provedemo mnogo vremena na nekom mestu da bismo se osetili ispunjeno. Potrebno da je da budemo tamo svim srcem.

Išli smo kombijem do Inđije, odnosno do same obale Dunava, gde su nas čekali domaćini, a onda smo se uputili malim brodom do ade. Prošli smo ispod mosta na Beški, i onda smo zašli u najlepši deo toka Dunava, gde se ada nazire sa leve, a vikendice sa desne strane zelene obale.

Dok smo se približavali adi, videla sam krda životinja, konja, ali i neke vrste koja mi nije bila poznata. Zagonetka postavljena. A odgovor sam dobila na samom ostrvu.

Sledeće što sam primetila dok smo se približavali adi bio je natpis: Savremeni čoveče, stani malo, ovde je vreme odavno stalo. Čuvaj prirodu i njeno bogatstvo, jer si i ti deo prirode. A onda nas je dočekao gospodin Mile, nasmejan živahan čovek srednjeg rasta i preplanulog tena,  i raspoložen za priču.

Obilazak ostrva nije ličio ni na jednu prethodnu turističku turu. Oko nas su se vrzmali magarci, kokoške preplitale oko nogu, krave su nešto dalje bile ograđene, a u daljini su se videli konji i čule svinje. Nešto kao zoološki vrt, ali daleko pristupačnije. Zapravo, životinje mi nikad nisu bile bliže! Možete da ih hranite i mazite, bar magarce, dok ostale nisu baš druželjubive.

Krčedinska ada je značajan deo Specijalnog rezervata prirode Koviljsko-petrovaradinski rit i jedna je od najznačajnijih ada u Podunavlju. Obala je duga oko 10km, a površina skoro 9km2. To je zaista veliki prostor i pokriven je pašnjacima i samoniklim vrbama i topolama. Zaista jedinstveno mesto i jedinstven osećaj. Oko nas je sa jedne strane Dunav, a sa druge Gardinovački dunavac, odnosno rukavac Dunava. Na adi nema nijedne građevine, osim nadstrešnice koja je nedavno napravljena za turističke posete. Čika Mile je sve stavio u jednu kamp prikolicu, tako da nema nijednu udobnost savremenog čoveka.

Čika Mile priča o adi kao u svojoj drugoj kući, o životinjama kao o prijateljima. Na adi je svaki dan, i kada je sunce, i kada pada kiša, i u sred zime. Zaljubljenik u prirodu, ovaj stočar iz Kovilja, zapravo je čovek koji je najzaslužniji za opstanak životinja na adi. U tome mu pomaže i Dejan Jakšić, momak takođe iz Kovilja, koji nam je ispričao o svim životinjskim vrstama koje ovde žive.

Ada je stanište čak 182 vrste ptica, a 103 je od izuzetne vrednosti, kao što su velika bela čaplja, banatski orao i orao belorepan i najveće mrestilište šarana u Evropi! Konji, (oko 100 grla) ovde slobodno žive, a kada postoji mogućnost da napuste adu, onda kolovođi čika Mile veže noge, da ne bi poveo krdo. Jedinstvena vrsta je podolsko goveče (na slici dole), koja je stigla u Srbiju iz Ukrajine, oblasti Podolac. Moguće je da su je doveli stari Sloveni, Huni ili je dospela u naše krajeve preko trgovinske razmene, priča nam Dejan. Ovde živi oko 80 grla, a ima ih ukupno oko 400 u Srbiji.

Deo programa bila je i radionica o eko turizmu gde se govorili o idejama za promociju ovog mesta. Domaćini nam kažu da je premalo zaštićenih površina u Srbji kao što je Krčedinska ada. Da li će ih biti više ili sve manje zavisi od nas. Zapravo, od naše svesti i brige, kako kolektivne, tako i indiviudualne.

Tura mi je proletela. Napuštam adu sa mnogo pitanja i istim osećanjima koja me uvek prate na putovanjima u Srbiji. Divna priroda i neverovatno bogatstvo. A da li smo mi dovoljno svesni onoga što imamo?

Zašto se briga o ovim životinjama prepušta samo entuzijastima koji iz ljubavi prema prirodi i životinjama provode godine štiteći ih? Država daje subvencije za ishranu životinja, ali kažu da se šume nekontrolisano seku i da životinje neće moći da opstanu ukoliko se ada pošumi, jer se onda menja i njihovo prirodno stanište? Zašto za adu znaju samo ribari, stočari iz okoline Inđije, ili ljudi koji u blizini imaju vikendice, kada je to važan rezervat prirode i veliki resurs, koji ne možemo kupiti, ni nadoknaditi? Zašto se govori o tome šta sve može, ko bi mogao, da hoće, kako drugi mogu i znaju, kada i mi imamo sve da razvijamo turizam i da svaki deo Dunava dobije svoje mesto na turističkoj karti, veći deo godine.

Da li ste vi čuli za Krčedinsku adu? Da li biste tamo otišli i šta vam se čini najzanimljivije na ovom mestu?

DODATNE INFORMACIJE

Ukoliko želite da i sami posetite Krčedinsku adu, sve informacije možete naći na sledećem linku i na sajtu Turističke organizacije Inđija. Na Krčedinsku adu krenite malo toplije obučeni jer „Dunavom šibaju vetrovi“, i obucite udobnu obuću.

Autor: Jelena Bašević
Izvor:  snoviukoferima.com/