Isposnica Svetog Save : Osam vekova mesto tihovanja

Od vremena kada je stazom preko strme litice hodao Sveti Sava, ovaj teški put se gotovo nije promenio

Trista metara iznad tla, na vertikalnoj kamenoj litici nad kanjonom Studenice, već osam vekova kao ogromna košnica visi građevina Gornje isposnica Svetog Save. Od vremena Nemanjića do danas ona je za monahe mesto tihovanja i najvećih asketskih podviga. Vernici i sada, kao i pre osam vekova, sa strahopoštovanjem pešače uskom planinskom stazom da se pomole i zahvate vodu sa izvora u pećini gde se podvizavao Sveti Sava.

On je isposnicu podigao po povratku sa Hilandara, u nepristupačnom planinskom useku na oko sedam kilometara od manastira Studenice, zadužbine svog oca Stefana Nemanje. Sava je tada ostavio monaški mir isposnice u Kareji da bi pomirio zakrvljenu braću nad očevim moštima. Više se nije vratio askezi na Atosu, već je ostao u Srbiji da bi je prosvetio.

U Srbiji nije Sava mogao biti običan pustinjak. Bog ga je poslao da radi u narodu i za narod. U njemu su se sretali Istok i Zapad u punoj harmoniji. Bio je naklonjen dubokom razmišljanju kao istočnjak, a energičan u akciji kao zapadnjak. Obe ove osobine ili talenta je on razvijao do savršenstva – zapisao je vladika Nikolaj Velimirović u svojoj knjizi o Svetom Savi.

Centar te kulturne i duhovne revolucije postaje lavra Studenica, koju srednjovekovni pisci nazivaju „zavetnim kovčegom srpskog naroda“. Njegov deo je i Gornja isposnica u koju se svetac povremno povlačio da povrati duhovni mir.

– Ko je ikada mogao zamisliti da bi kraljevski sin izabrao tako strašnu liticu za svoje prebivalište radije nego dvorski život – zadivljeno je konstatovao vladika Nikolaj Velimirović hodajući stazicom nad ponorom tridestih godina prošlog veka. Od vremena kada je njome hodao Sveti Sava, ovaj teški put se gotovo nije promenio ni do danas. Zbog toga poklonici s poštovanjem prelaze svaku stopu.

Prvi, donji deo strme vijugave šumske staze vodi od asfaltnog puta kroz bogatu šumu, iz koje kao drevne kule proviruju ogromne stene obrasle mahovinom. Posle pola sata ukazuje se bela zgradica Donje isposnice i Savin izvor s lednom vodom. Tu počinje pravo iskušenje za one koji nastave put ka Gornjoj isposnici koji se na kraju sužava u stazicu široku ni metar između visoke mermerne litice i duboke provalije.Međutim, strahota ambisa nestaje čim se prođe drvena kapija pred isposnicom i pogled podigne na nezemaljsku lepotu pejzaža studeničke doline između Radočela iČemerna.

Do fantastične višespratne isposnice zalepljene za liticu kao ptičije gnezdo vodi staza kraj malog hrama Svetog Đorđa na koju se nastavlja pokriveni drveni most do monaških kelija. U srednjem veku njegovim rušenjem sprečavane su neprijateljske vojske da dođu do riznice na koje je Sveti Sava naročito obraćao pažnju.

Naime, isposnica u vrleti nije služila samo tihovanju i askezi, već i kao centar srpske književnosti. Po prednju, Sveti Sava upravo u isposnici piše Studenički tipik i Žitije Svetog Simeona, a srednjovekovni zapisi otkrivaju da je on u nedostupnoj klisuri ustanovio čitavu prepisivačku školu iz koje su potekle knjige ispisane srpskim jezikom i ćirilicom da pruže narodu najveće blago – prosvetu.

Crkva i kelije Gornje isposnice su zatvorene kada monaha nema u njima, osim jedne prostorije koju kriju jednostavna drvena vrata bez oznaka. Tu je Savina pećina u kojoj se svetac po predanju podvizavao i Savino bure – izvor zaštićen zidom s prozorčićem kroz koji hodočasnici dugom kutlačom zahvataju vodu koja se koristi kao lek.

novosti.rs