ŽIVI NA SELU I PEVA ZA DUŠU: Ova IKONA SRPSKE MUZIKE je zapravo napisala i prva izvela “PUKNI ZORO”

Idem kući, a petli se čuju, da li oni sa mnom sad tuguju… – pa kada na taj način počne pesma znate da je predodređena da postane klasik. Još kada tome dodate delove kao što su “snage nemam da išta promenim, snaga mi je u rukama njenim, klecaju mi nejaka kolena, a u duši tuga pregolema” ili “kraj prozora znam majka me čeka, ali njenom sinu sada nema leka, sreću traži u lažima žene, u lažima žene izgubljene” jednostavno morate se pokloniti pred majstorom i reći: “Legendo, stvorio si jednu od najboljih pesama domaće muzike.” A ko je majstor? U pitanju je muzički virtuoz iz Zapadne Srbije, ikona Zlatiborskog okruga i najveći požeški sin još od kneza Miloša Obrenovića – gospodin Tomo Marinković.

Tomo je rođen u Požegi, u radničkoj porodici – otac Slobodan, šnajder, i majka Nada, domaćica. Prva četiri razreda škole pohađa u Pilatovićima, selu u Dragačevu gde je proveo i provodi dobar deo života. Od petog razreda pa do završetka gimnazije školuje se u Požegi. U Osnovnoj školi Petar Lekovic peva u horu koji je vodio nastavnik muzike Dragan Aničić. Muzikom, u prvom redu pevanjem, bavi se od ranog detinjstva, kasnije uči da svira gitaru i počinje da komponuje zabavnu i rok muziku, uglavnom na svoje pesme.

U Gimnaziji svira u školskom orkestru, muzičkoj sekciji i jedan od prvih ozbiljnijih nastupa se događa u sali Doma kulture u Požegi na dan škole. Kao gimnazijalac peva u ariljskom rok bendu Quark, sa čijim bas gitaristom Miroslavom se i dan danas druži i sarađuje. Potom nastupa sa najdražim orkestrom u karijeri, iako bez imena bend je ostavio dubok trag, lepa sećanja i trajna prijateljstva krunisana kumstvom. Nakon odsluženja vojnog roka u Požarerevcu, gde je svirao u vojničkom orkestru sa odličnim muzičarima, par puta i sa Đoletom Balaševićem, upisuje agronomiju u Čačku, gde manje uči, a više svira i komponuje prve nežne folk/pop balade: “Tužna je pesma stara”, “Marija”, “Plači gitaro” i druge i to definitivno određuje njegov životni put i zanimanje. U Čačku je učio solo pevanje kod prof. Ljubice Miščević.

Tomo Marinković danas živi i radi na porodičnom imanju u Pilatovićima. Nastupa na pažljivo odabranim “svirkama”, sam sa klavijaturom (One man band) ili gitarom ili sa jos nekim pratećim muzičarima (po potrebi).

Pored autorskih pesama na repertoaru se nalaze odabrane pesme, moglo bi se reći biseri različitih žanrova: izvorne, starogradske, romanse, zabavne I kvalitetne novokomponovane pesme. “Soldier of fortune” od Deep purple , “Vera Pavladojska” Arsena Dedića (na tekst pesme Matije Bećkovica) se na njegovim nastupima izvode uporedo sa pesmama “Zajdi Zajdi”, “Kad sretneš Hanku”, “Janjičar”, “Lastavice”, “Pšeničice sitno seme”, “Dva galeba bela”, numerama Tome Zdravkovića koji mu je stilski najpribližniji i kao autor i kao interpretator. Onda je tu i Muharem Serbezovski i mnogi drugi velikani naše narodne muzike.

Muziku obožava i deli je samo na dobru i manje dobru. Nikad je nije doživljavao kao biznis, već kao umetnost koja mu se događa i koju zahvaljujući Bogu sam stvara.

Njegove izvedbe su uvek pune dubine i iskrene emocije, a hit “Pukni zoro” nikad niko neće moći tako duševno da izvede, niti će ijedna druga pesma sa tim nazivom dostići kultni status i umetničku vrednost originala. Živeli, Tomo!