Pismo indijanskog poglavice američkom predsedniku iz 1854. godine

Foto

Za vreme mandata Frenklina Pirsa, četrnaestog predsednika Amerike, Abraham Linkoln (tada vođa Republikanske stranke) je bio zamoljen od predsednika lično, da u njegovo ime indijanskom poglavici Sijetlu ponudi otkup zemlje njegovih saplemenika. Za uzvrat je obećao indijanskom narodu miran i bezbedan život u rezervatima. Mudri Sijetl, za kog se veruje da je bio izuzetan govornik, je zaključio da za indijanska plemena dolazi teško vreme. Pismo indijanskog poglavice Sijetla sadrži snažne poruke koje i posle 150 godina mogu da uzdrmaju čoveka.

“Kako može da se proda ili kupi nebo i toplina zemlje? Tako nešto sasvim nam je strano. Mi nismo vlasnici svežine vazduha i bistrine vode. Svaki je delić ove zemlje svetinja mom narodu. Svaka blistava borova iglica, svako zrno peska na rečnom sprudu, svaki pramen izmaglice u tami šume sveti su u životu moga naroda. Sokovi u drveću prožeti su sećanjima na crvenog čoveka. Kad mrtvi bledoliki odu u šetnju među zvezde, zaboravljaju zemlju koja im je dala život. Naši mrtvi nikada ne zaboravljaju svoju predivnu zemlju jer je ona mati crvenog čoveka.

Deo smo zemlje i ona je deo nas. Mirisne trave su nam sestre. Jelen, pastuv, veliki orao su nam braća. Kada veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi da kupi našu zemlju, previše od nas traži. Veliki poglavica poručuje da će nam naći mesto na kom ćemo lepo živeti. On će nam biti otac, mi njemu deca.

Ako vam predamo zemlju, morate znati da je ova voda sveta, morate reći svojoj deci da je sveta. Da svaki odraz u bistrom jezeru kazuje događaje i uspomene iz života mog naroda. Žubor vode je glas moga oca. Reke su naša braća. Reke nose naše kanue. Hrane našu decu. Prodamo li vam ovu zemlju, morate da se setite i da učite svoju decu da su reke i njihova braća.

Znamo da nas beli čovek ne razume. Njemu je jedan deo zemlje isti kao i bilo koji drugi. On je stranac što dođe noću i oduzme zemlji sve što mu treba. Zemlja mu nije brat već neprijatelj. Kada je pokori, on kreće dalje. Ostavlja za sobom grobove svojih otaca i ne mari zbog toga. Oduzima zemlju svojoj deci i nije ga briga. Grobovi njegovih otaca i zemlja što mu rodi decu – ostaju zaboravljeni.

Prema majci zemlji i nebu bratu se odnose kao prema stvarima koje mogu da se kupe, opljačkaju, prodaju poput stoke ili sjajnog nakita. Njegova će pohlepa uništiti zemlju i za sobom ostaviti samu pustoš.

Naš način života se razlikuje od vašeg. Od pogleda na vaše gradove, crvenog čoveka zabole oči. To je možda zato što je crveni čovek divalj i ne razume stvari. U gradovima belog čoveka nema mirnog kutka. Nema mesta na kom bi se čulo otvaranje lišća u proleće. Buka mi vređa uši. Šta vredi život ako čovek ne može da čuje krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovek i ne razumem mnogo…

Indijanci vole zvuk vetra. I miris povetarca osvežen popodnevnom kišom. Najveće blago crvenog čoveka je vazduh. Sve živo deli isti dah – životinja, drvo i čovek. Svima je taj dah potreban. Beli čovek kao da ne opaža vazduh koji udiše. Poput nekog ko je dugo na samrti, ne oseća smrad. Prodamo li vam zemlju, morate se setiti da je i vama vazduh dragocen.

Razmotrićemo vašu ponudu da kupite našu zemlju. Pristanemo li, zahtevaćemo da ispunite ovaj uslov: beli čovek moraće da se ponaša prema životinjama ovog kraja kao prema svojoj braći! Video sam po preriji hiljade bizona koje je beli čovek ubio, pucajući iz jurećeg vatrenog konja. Divalj sam i ne razumem kako gvozdeni konj iz kog suklja dim može da bude važniji od živog bizona. Šta je čovek bez životinje? Kada bi životinje nestale, čovek bi umro od velike usamljenosti duha.

Šta god zadesi životinje, ubrzo snađe i čoveka. Sve je u svetu povezano.

Moraćete da učite svoju decu da im je pod nogama pepeo naših dedova. Da bi poštovali zemlju, reći ćete im da je zemlja bogata životom naših predaka. Moraćete da učite svoju decu isto kao što mi učimo našu – da nam je zemlja majka. Šta snađe zemlju – snađe i njenu decu. Pljuje li čovek na zemlju – pljuje na sebe samoga.

Zemlja ne pripada čoveku – čovek pripada zemlji.

Sve je u međusobnoj vezi, kao što je porodica krvlju sjedinjena. Sve je povezano. Nije čovek tvorac razboja života, već je samo vlakno u njemu. Što učini sa razbojem – čini sa sobom. Čak ni beli čovek čiji bog istupi i govori sa njime kao prijatelj sa prijateljem, neće izbeći zajedničku sudbinu. Možda smo ipak braća. Videćemo!

Jedno znam sigurno, a to je da će i beli čovek jednom morati da shvati: naš bog je isti bog. Možda mislite da njega možete da posedujete, kao što se spremate da uzmete celu našu zemlju. Ali nećete. On je bog i njegova milost jednaka je i za crvenog i za belog čoveka. Ova zemlja je njemu sve. Oskrnavite li je, isto je kao da prezrete njenog stvoritelja. Belog će čoveka nestati. Možda i pre ostalih plemena. Prljate sami svoj ležaj i jedne noći udavićete se u sopstvenom izmetu. Takva sudbina nama se čini bednom.

Ali zašto da žalim za nesretnom sudbinom svoga naroda? Pleme sledi pleme i nacija zamenjuje naciju, kao talasi na vodi. Bog vam je dao vlast nad životinjama, šumama i crvenim čovekom iz nama nepoznatih razloga. Možda bismo razumeli, kada bismo poznavali snove belog čoveka, kada bismo znali koju nadu on uliva svojoj deci u dugim zimskim noćima, koje buduće vizije ispunjavaju njihovu svest oblikujući njihove sutrašnje želje. Ali mi smo divlji ljudi. Snovi belog čoveka su nama skriveni. I zbog toga što su skriveni, moramo odabrati svoj vlastiti put. Mi cenimo pravo svakog čoveka da živi onako kako hoće.

Ne razumem zašto se ubija bizon. Zašto se krote divlji konji. Zašto je pogled na zelene bregove pocepan žicama što govore:

“Gde su jeleni?” Nema ih više.

“Gde je orao?” Odleteo.

Pravom življenju je kraj. Počinje borba za opstanak…”

Izvor